ensarijka

Esselamu alejkum we rahmetullah

18.09.2018.

Ya Rabbi

A na srcu nešto jako, steglo ga, hoće srce da pukne. A oči posuzile, hoće suze da poteku a ja im nedam. Pravim se da mogu, da to mogu sve da podnesem, da pobijedim suze. I tiho šapućem: "Allahu, Gospodaru moj. O Milostiv si Ti, smiluj se ovoj mojoj griješnoj duši, koja vapi za Tvojom Milošću. Moje srce, moja duša željna je mira, tišine. Ya Rabbi obaspi me Tvojom Milošću, Tvojim Nurom . Obasjaj mi ovaj mračni put, daj mi izlaz iz ovog tunela, koji me vuče na dno. Ne želim Gospodaru da tonem, želim da pobijedim šejtana koji mi je sjeo na srce, i samo tugu stvara. Ya Rabbi očisti moje srce, neka opet bude crveno, čisto bez mrlja crnih. Spasi me ove tuge, koja dušu moju uništi ... Ti si Rahman, Milostiv. A ja insan griješni ... Amin!

15.09.2018.

Ne ljuti se!!!

Negativne posljedice srdžbe Živimo u menu u kojem se svakim danom bilježi sve veći broj negativnih pojava u društvu. Mnoge do tih negativnih pojava, koje razaraju naše društvo, su općepoznate i na njihovu štetnost svakodnevno se ukazuje. Međutim, jedna od ovih negativnosti, a kojoj mnogi ne pridaju pažnju i ne ukazuju na njenu štetnost, svakako je – srdžba. Naime, srdžba je veliki uzročnik mnogih ružnih i nemilih događaja, a nažalost ova ružna pojava raširena je i među muslimanima. Na opasnost srdžbe i njene negativne posljedice po čovjeka ukazuju i medicinska i psihološka istraživanja, koja pokazuju da srdžba negativno djeluje na razvoj mnogih bolesti, a posebno duševnih (šizofrenija, depresija i sl.). S druge strane, ako posmatramo ovaj fenomen iz islamske perspektive, vidjet ćemo da naša vjera direktno ukazuje na opasnost srdžbe i posljedice koje iz nje proizilaze. Imam Buharija bilježi hadis, koji nam prenosi Ebu Hurejre, radijallahu anhu, u kojem se kaže: "Neki čovjek reče Allahovom Poslaniku, alejhis-selam: 'Preporuči mi nešto!' Poslanik reče: ' Ne srdi se!' Ovaj ponovi više puta, a Poslanik mu opet reče: 'Ne srdi se!'" U hadisu vidimo da ovaj čovjek pita Poslanika više puta, međutim, Poslanik ustrajava na svom odgovoru. Ovo jasno ukazuje na važnost izbjegavanja srdžbe i da je u tome svako dobro. Abdullah ibn Mubarek, Allah bio zadovoljan njime, upitan je da ukratko definiše čednost i lijep moral, pa im je odgovorio: "Okani se srdžbe!" Ibn Redžeb, kada govori o Poslanikovim riječima "ne srdi se", kaže da se njima želi zabraniti sve ono što zahtijeva srdžba (od riječi i postupaka). U kontekstu toga Allah Uzvišeni kaže: "I kada Musaa srdžba minu…" (El-A'raf, 154.) Poslanik, alejhis-selam, hvalio je one koji su znali ovladati svojim osjećajima u srdžbi. Sulejman ibn Sard, radijallahu anhu, pripovijeda: "Jednom prilikom, dok smo bili u društvu Vjerovjesnika, alejhis-selam, dvojica su se počela svađati. Jedan od njih, sav zajapuren, uvrijedi ovog drugog te Vjerovjesnik reče: ‘Zaista ja znam jednu riječ i ako je ovaj bude izgovorio, nestat će njegove srdžbe, kada bi samo rekao: ‘Utječem se Allahu od prokletog šejtana!’ Ashabi se obratiše tom čovjeku: 'Zar nisi čuo šta Vjerovjesnik, alejhis-selam, kaže?' Ovaj im odgovori: 'Ja nisam lud!'" (Buharija i Muslim) Imam Ahmed i Ebu Davud od Ebu Zerra, radijallahu anhu, prenose da je Allahov Poslanik, alejhis-selam, rekao: "Ako se neko od vas rasrdi, neka sjedne, ako ga srdžba ni tad ne napusti, neka legne!" Dakle, ovo je Poslanikova metoda suzbijanja i otklanjanja srdžbe kojom nas podučava. Učenjaci ovo objašnjavaju primjerom čovjeka koji stoji, jer on je, kako navode, u stanju da se osveti odmah, dok je onaj koji sjedi u lošijoj poziciji za osvetu, a onaj koji leži najmanje je spreman za osvetu, a Allah najbolje zna. Ibn Abbas, radijallahu anhu, prenosi da je Allahov Poslanik, alejhis-selam, rekao: "Ako se neko od vas rasrdi, neka umukne!", to je ponovio tri puta. (Ahmed) Ovaj hadis Allahovog Poslanika prijeki je lijek protiv srdžbe, jer čovjek u ljutnji može kazati nešto zbog čega će se kajati kad ga srdžba napusti. Zato, ako bude šutio kad ga srdžba obuzme, bit će pošteđen svog zla. Muverreka el-Idzlij, rahimehullah, kaže: "Nikad me srdžba nije u potpunosti obuzela, a u srdžbi sam uvijek šutio, pa se nisam nikada kajao zbog nečega što sam u srdžbi mogao reći.’’ U dva Sahiha prenosi se od Ebu Hurejre, radijallahu anhu, da je Poslanik, alejhis-selam, rekao: "Nije junačina onaj koji u hrvanju sve obara, nego je junačina onaj koji vlada sobom pri srdžbi." Nakon svih navedenih kur'anskih ajeta, hadisa, govora selefu-saliha i drugih, završit ćemo hadisom koji mora inspirisati svakog muslimana da se bori protiv srdžbe. Bilježe imami Ahmed, Ebu Davud, Tirmizi i Ibn Madže od Muaza ibn Enesa el-Džuhenija, radijallahu anhu, da je Allahov Poslanik, alejhis-selam, rekao: "Allah će na Sudnjem danu ispred svih ljudi prozvati onoga koji je uspio savladati svoju srdžbu u trenucima kada je bio u mogućnosti ispoljiti je, te će mu se dati da izabere koju hoće od džennetskih ljepotica." Molim Allaha da budemo od onih koji će biti počašćeni ovom nagradom na Sudnjem danu!

14.09.2018.

Poučna priča

Jedne prilike dok je Omer kao halifa bio u društvu svojih podanika došla su dva mladića iz pustinje sa okovanim čovjekom pred njega. Stali su ispred Omera ,pa ih on upita: “Ko je ovo?“ „Ovo je čovjek koji je ubio našeg oca“-odgovorili su mladići. Omer ga upita: “Da li si to zaista uradio?“ Čovjek klimnu glavom. „A zašto?“- reče Omer. Reče: “Njihov otac je došao sa devom na moju zemlju pa sam ga ja upozorio i zaprijetio mu da ode, ali on nije poslušao. Zatim sam uzeo kamen i pogodio ga u glavu zbog čega je umro.“Omer reče: “Onda za ovo djelo slijedi odmazda (smrtna kazna).“ Znači šerijatski propis je bio toliko jasan da tu nije bilo puno polemike oko toga. Omer ga nije pitao za ime ili kakvog je roda ili položaja u društvu. To ga nije zanimalo niti se bojao bilo koga kada je u pitanju sprovođenje Allahove kazne. Nakon toga, ubica reče: “O emir ul muminine! Tako ti Onoga koji je stvorio nebesa i Zemlju dozvoli mi barem tri dana da samo odem do svoje porodice, koju sam ostavio u pustinji, i da ih obavjestim šta se desilo, jer oni nakon Allaha nemaju nikoga drugoga osim mene.“ Omer reče: “A ko će garantovati za tebe da ćeš se vratiti kada odeš?“ Svi prisutni su šutili jer ga niko nije poznavao. Bio je stranac, pa ko će garantovati za njega. Omeru nije bilo lahko da se odluči. Sa jedne strane je imao gladnu i nezbrinutu porodicu a sa druge krvarinu koju je tražila porodica ubijenog. Upitao je dvojcu mladića:“Da li će te mu halaliti?“ Oni odbiše. Nakon toga Omer se obrati prisutnim ashabima: “Ko je spreman da garantuje za njega.“ U tom trenutku je ustao Ebu Zer El-Gaffari i iz svoje iskrenosti i skromnosti reče: “Ja ću garantovati za njega.“ Omer reče: “Ali radi se o ubistvu!“ „Nema veze.“- reče Ebu Zer. „Poznajes li ga?“-upita Omer. Kaže: “Ne.“ „Pa kako onda možeš garantovati za njega?“-ponovo će Omer. „Vidio sam na njemu znakove vjere i vjerujem da ne laže.“-odlučno će Ebu Zer. Omer reče:“O Ebu Zer! Zar misliš da ću te ja pustiti ukoliko se on ne vrati za tri dana.“ Kaže Ebu Zer: “Allaha molimo za pomoć!“ Nakon ovoga Omer se okrenuo čovjeku i pustio ga na tri dana, kako bi obezbjedio svoju porodicu. Kada je isticao treći dan došli su Omer, dva mladića i drugi da vide šta će se desiti. Pitao je Omer za čovjeka, ali mu niko nije znao dati odgovor. Ebu Zer je gledao kako zalazi sunce i nikada mu do tada nije brže zalazilo. Međutim, kada je ostalo još samo malo vremena do zalaska, pojavi se čovjek i svi počeše u glas tekbirati. Omer reče: “O čovječe! Da si ostao u pustinji niko te ne bi mogao naći?!“ Čovjek odgovori:“O emir ul muminine! Ne bojim se ja tebe nego se bojim Onoga koji je Sveznajući. Evo me kao što vidiš. Ostavio sam svoju djecu kao gladne piliće kako bi ti mene ubio.“ „Zašto si to uradio?“-upita ga Omer. Čovjek odgovori: “Bojao sam se da ljudi ne reknu da je nestalo ispunjavanja obećanja kod ljudi.“ „A zašto si ti garantovao za njega?“ - upita Omer Ebu Zera? Ebu Zer odgovori:“Bojao sam se da ljudi ne bi rekli da nema više nikakvog dobra kod ljudi.“ „Šta vi mislite o svemu ovome? - obrati se Omer dvojici mladića. Oni plačući odgovoriše: “O emiru pravovjerni! Oprostili smo mu zbog njegove iskrenosti. Bojali smo se da ljudi ne kažu nema više oprosta među ljudima.“ REKAO JE JEDAN OD MUHADISA: „Tako mi Onoga u čijoj je ruci moja duša, zaista su sreća imana i islama zakopani sa Omerovim ćefinima.“(PREUZETO)

13.09.2018.

Čega se majke plaše

– Ostavi uključeno svetlo – kaže mi dok se na prstima iskradam iz sobe. – Zašto, mila? – Zato. – Pa nije valjda da se tolika devojka plaši mraka? – Molim te, ostavi upaljeno – ponavlja. – Ok, ali poješće te komarci, samo da znaš. – Neka će. Mama? – Molim? – A je l’ se ti plašiš nečega? Al’ onako baš baš? – Ko, ja? Mama se ničega ne plaši, dušo. Mama se ničega ne plaši. Osim da ćeš mi porasti pre nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim, i da ćeš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se nećeš sećati dana koje smo proveli zajedno, i da će ove naše godinice izbledeti kao stara hartija. Plašim se da će te sutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da će te biti teško voleti, da ću zagledati to lice, tražeći nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kuću, skakalo po krevetu, smejalo se, nekada davno. Plašim se da ćeš mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje kćerke inače prebacuju majkama, nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrećna zbog svih onih nesreća koje, nekako, idu u paketu kad imaš petnaest, šesnaest godina. Da ćeš mrzeti svoj nos i kriviti mene zbog toga jer su tvoj nos i moj nos isto. Plašim se da ćeš bežati od mene kao od kuge, da ćeš me se stideti, da više nećemo pričati ni grliti se kao sada, da nećeš utrčati u kuću, baciti ranac na pod i sva zadihana mi reći – znaš šta se danas desilo u školi? Plašim se da ćeš se kriti od mene, da ćeš me lagati, zatvarati se u sebe, da više neću biti drag gost u tvome svetu, u tvojoj sobi. Treskaćeš vratima, govoriti jezikom koji ne razumem, plakati za svaku sitnicu, tražiti svoja prava, odlaziti bez pozdrava, prkositi bez razloga. Strah me je da ćeš se promeniti, da ćeš gurati svoje stvari pod krevet, moje srce pod tepih, ostavljati nered svud za sobom – prosute mrve, šolju s jogurtom, omote od žvaka. Da ćeš se obilato koristiti mojom šminkom, oblačiti moje stvari bez pitanja, terati kontru, dokazivati da si valjda jača. Plašim se da ćeš se povući u sebe i da više neću umeti da te nađem. Da ćeš prekidati vezu svaki put kad uđem u sobu pod izgovorom da nešto tražim. Tražiću tebe, a ti ćeš biti sve dalja. Onako kako sam ja svojoj majci bivala, a ona svojoj i tako redom. Strah me je da ću pričati, a da me nećeš čuti. Da ćeš, meni u inat, raditi protiv sebe. Da će te na brzinu smotati neki pogrešan tip, mulac koji te ne zaslužuje, koji neće umeti da voli svaku tvoju pegu na licu i da ću zalud govoriti “nije za tebe, mila, možeš i bolje”. Plašim se da će te nešto boleti, a da nećeš smeti da mi kažeš. Plašim se da ćeš jednog dana ležati sama, u nekom tuđem mraku i da neće biti nikoga da upali svetlo. Plašim se da ću, jedne sparne junske večeri u 22:02, zuriti u sat i pitati se što te još nema. Da će mi glavom proći sve one strašne slutnje na koje smo, mi, majke, pred bogom pretplaćene. Plašim se da ću te pozvati, tek koliko da znam da si dobro i da će mi uljudan ženski glas s druge strane reći da “birani korisnik trenutno nije dostupan”. Plašim se da neću biti uz tebe – kada ti bude najteže. Da me neće biti ni kada ti bude najlepše. Plašim se da ću ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potrebna i da ćeš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da će proći godine pre nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe. Pre nego što, listajući albume, primetiš kako, gle čuda, na isti način sklanjamo kosu s čela, na isti način se smejemo, podižemo obrve, solimo supu, mrštimo kad nam nešto nije potaman i da će proći ledeno, kameno, bronzano doba pre nego što shvatiš da smo sličnije nego što možeš i želiš da veruješ. Plašim se da ćeš ličiti na mene. Da ćeš nositi ovu istu tvrdoglavu crtu, kao beleg na čelu, da će te po tome poznavati i govoriti ti kako si “ista majka”. Plašim se da ćeš zbog toga neke škole skupo platiti, a lekcije učiti po više puta. Plašim se i da nećeš ličiti na mene. Da nećeš umeti da grliš onako kako ja grlim. Da se raduješ životu onako kako se ja radujem. Da ćeš u želji da što dalje pobegneš od mene, dosadne, naporne, posesivne majke – pobeći i od sebe i da neću stići da ti kažem koliko te volim. Eto, toga se mama plaši. I to, onako – baš baš.


Noviji postovi | Stariji postovi

ensarijka